Изаткана невидљивим нитима Промисла и Воље Свемилостивог Бога, саздана искрама Његове нестворене Свјетлости и Љубави, изникла je смјерно и стидљиво, као цвијет локвања из Скадарскога језера, света духовна башта Господња, духовни низ и вијенац десет свјетлоносних манастирских бисера – Зетска Света Гора.
Засађена у равници древне државе Зете, на обалама Скадарскога мора, она je својом духовном крошњом узрасла, уздигла се до горских висина Благодати и постала посестрима оној Гори Светој са Синаја на којој je Мојсије таблице Закона Божијег на каменим плочама добио од Свевишњега, и оној са Тавора, на којој се сами Богочовјек и Спаситељ свијета Исус Христос преобразио и своје изабране апостоле нетварном Свјетлошћу орадостио. Некако, баш нама дата као Благослов са висине, као букет небеског цвијећа које мирише неким рајским благоухањем и својом нас миљем, као својеврсне словесне пчеле призива да из пролазног земаљског странствовања хитамо ка Небеској Отаџбини, ка Вјечноме Граду – Небескоме Јерусалиму, и почнемо да трагамо за дубљим смислом људског бивствовања.
Бог као да je у овој древној хришћанској регији посебно хтео утјешити народ, који већ 3000 година насељава град Скадар, Скадарско језеро и његову ужу и ширу околину. Но, на језеру, као да све одише светим градом Јерусалимом. He само стога што су многи манастири Зетске Свете Горе били везани за Свету Земљу којом je ходио и проходио Сам Господ, већ и пo духу, и пo географској сличности, и пo древној историји.
Скадарско језеро je пo много чему, као нека Црногорска Галилеја, a град Скадар као нека Црногорска Тивераида. Сам Скадар, древна Розафа, добивши у 4-ом вијеку име Скутарион, од стране светог цара Константина Великог – рођеног у Нишу, скрива у себи дубоку тајну Зетске Свете Горе.
У преводу, овај град носи име ромејске легије – заштитника, предозначавајући нам да ће у њему и његовој околини нићи мноштво манастира који ће бити и остати светионици у тами овога свијета, али прије свега хранитељи праве вјере и истинског живота пo Богу, молитвеници за цијели свијет и духовни заштитници рода нашег и читаве васељене. И нe само то. Ријека Бојана као да je неки својеобразни црногоски Јордан.
Колико ли je овдје, у овим острвима, горицама и полуострвима, у околним гудурама и увалама нанизаних духовних бисера? Колико прастарих хришћанских манастира? Колико древних сачуваних предања? Колико знаних и незнаних молитвених вапаја и уздаха? Колико духовних жаришта и огњишта? Поменимо само нека.
Манастир светих Сергија и Вакха на ушћу Бојане који je краљица Јелена Анжујска обнављала; мученичка Пречиста Крајинска; прекрасна Лавра Врањина Растка Немањића и првог Зетског епископа Илариона (Шишовића); пркосна и озбиљна Старчева Горица старца Макарија; бајковита Бешка племените госпође и блажене књагиње зетске Јелене – кћери кнеза Лазара; достојанствени Морачник; скривени Ком – задужбина славних Црнојевића; високи и стамени Обод – гдје се прва књига штампала; скривени Брчели – Горњи и Доњи – златна духовна спона Петровића и њихових предака. To су само неки од дијаманата који су вјековима сијали јаче од сунца и преображавали душе хиљаде, али не само њих, већ и свих оних који су на овим огњиштима Дома Божијега гријали своја озебла срца непролазнимм лучама Господњим. Ово својеврсно Богом ужарено духоносно драгоцјено камење je и даље ту усред нас. Име му je Зетска Света Гора, a срж њеног бићa, док je и последњег истинског чернорисца на језеру, јесте, био je и биће само Он, Једини Спаситељ рода људског – Богочовјек Исус Христос.
За више информација погледати репортажу:
Бродић за обилазак свих локалитета може се изнајмити на линку овде:
www.boatcruisemilena.me